Preteča piva

Napitak je izvanredan energetski dodatak ishrani u vreme posta. Pripreman je tako što se, pored žitarica, dodavao i med.

Pre nego što je pivo počelo da se proizvodi industrijski, postojale su različite, domaće varijante ovog fermentisanog napitka. U pravoslavnim manastirima, na primer, pripreman je tako što se, pored žitarica, dodavao i med. Tako je ovaj napitak predstavljao izvanrednu energetsku dopunu oskudne ishrane u vreme posta.

Po jednoj od manastirskih receptura, napitak tamne boje monasi pripremaju u sudu zapremine dvadesetak litara, u koji se sipa osamnaest litara vode, 300 grama proprženog ječma i 20 grama hmelja. Od momenta ključanja, kuva se 60 minuta. Zatim se u tečnost spusti zavezana platnena vrećica u kojoj je šaka kukuruznog brašna i još sat nastavi kuvanje.

Prohladena tečnost se procedi kroz retku lanenu tkaninu, uspe pola litre meda i meša dok se ne rastopi. U mlakoj masi se rastvori i 20 grama kvasca, a potom se ostavi na toplom. Po završetku fermentacije opet se procedi i razliva u boce, koje treba hermetički zatvoriti. Posle dva-tri dana napitak se može koristiti, najbolje rashlađen.

Šljivovica - srpska bajka ili srpski mit

Francuzi imaju svoj čuveni konjak, Škoti se ponose viskijem, Italijani uzdižu u nebo svoju grapu, Rusi se nalivaju vodkom, Meksikanci tekilom, a mi Srbi imamo našu nadaleko poznatu mučenicu - Šljivovicu. A da li je imamo? I da li smo je ikada i imali?

Očigledno nismo, kada smo dopustili da i posle toliko godina ostane nezaštićena, bez međunarodnog certifikata - zaštićenog međunarodnog imena. Ili smo je, jedno kratko vreme, u prvom kvartalu prošlog stoleća i imali, ali smo je onda nekako olako i volšebno izgubili i sada je bezuspešno tražimo u moru alkoholnih brendova i robnih marki.

Već godinama zaboravljamo da se Šljivovica nekada donosila uz slatko, ratluk i kafu, da su se uz nju bratimili naši legendarni hajduci, da se njome nazdravljalo rađanju, prosidbama, venčanjima i slavama, ispraćali mladići u vojsku, a ljudi na svoje poslednje putovanje. Zaboravljamo da su se nekada dimili kazani, mirisale pecare uz potoke i reke, da je rakija nosila ime po donosiocu - Nikolina, Miloradova, Mihailova, Stojanova, Matijina... zaboravljamo da joj po svojim vrednostima i kvalitetu nema premca među svim rakijama sveta, da joj samo francuski konjak i škotski malt viski, nekako mogu stati uz bok.

Svaka čast konjaku i viskiju. Veliki narodi imaju velika pića, ali zar smo mi manje veliki od velikih, zar je dobra šljivovica manje vredna od dobrog konjaka ili viskija? Naravno da nije, samo smo je mi iz bahatosti, uobraženosti, snobizma, lakovernosti, neznanja, pomanjkanja dobrog ukusa i osećaja za odistinske vrednosti, kao i najezde alkoholnih profitera i falsifikatora, jednostavno zaboravili.

Ali, gospodo draga, ne zaboravimo da su priroda i sam Gospod Bog odabrali baš zemlju Srbiju za postojbinu Šljivovice... ne zaboravimo da se na ovim srpskim prostorima Ona mučila i pekla oduvek, da se rodila pre konjaka (1620 god.) i pre viskija (1494 god.)... ne zaboravimo da je zemlja Srbija u istorijskoj baštini upamćena jedino po čuvenom Dušanovom Zakoniku iz 1349 godine, Nikoli Tesli, Mihailu Pupinu, Ivi Andriću i Šljivi i rakiji Šljivovici ... ne zaboravimo da srpski kazani i pecare već vekovima i pre postojanja Dušanovog carstva, čuvaju tajnu najsavršenije rakije u univerzumu.

Ko može da zaboravi taj očaravajući opojni miris, fascinantni ukus, tu raskošnu aromu i prefinjeni buke stare sazrele i odležale alkoholne čarolije zvane Šljivovica... ko može da odoli toj Božjoj kapljici, kapljici za sve prostore i sva vremena?

Odzvanja mi, odzvanja, ali jasno čujem... za našu mučenicu, kao i nekada za onog legendarnog Danca, kucnuo je čas - biti ili ne biti, pitanje je sad. Zar ćemo opet dopustiti da naša Šljivovica ostane samo srpska bajka ili ćemo joj konačno pomoći da postane srpski mit?

Poznato je, da je najgore raditi, ništa ne raditi. Misionar je kao Servantesov Don Kihot... vetrenjača je puno, a od Sanča Panse ni traga ni glasa. Ali Srbin je tvrdoglav, uporan, istrajan... i večiti optimista. Tako mora biti. Problema je mnogo. Put koji treba da se pređe jeste dug, trnovit, klizav i vijugav. Važan je jedino cilj koji je na njegovom kraju i početku... a to je zaštićena srpska Šljivovica. Ne postoji nijedan specijalizovani stručni časopis za Šljivovicu, ne postoji rakijarska slava, niti zvanična rakijarska himna... postoji tek samo jedna asocijacija proizvodača rakije Šljivovice, i na sreću, postoji iskustvo, dobra volja i odlučnost Njenog misionara. Život je borba, a mnogi su od borbe napravili život. Šljivovica je borba, a mnogi bi kroz nju mogli napraviti život.

Vest da je pre izvesnog vremena, na aukciji vina u Australiji, flaša Caberne Sovinjona od 50 litara iz 1968. godine, prodata za fantastičnih 18.000 evra, mnogima je verovatno bila beznačajna, ali je za misionara bila plodonosna eksplozija. Ideja je rođena.

Uvek sam govorio da je Šljivovica srpski dijamant, koji na žalost još uvek nije postao i srpski brilijant. Zato, učinimo jedan mali, ali beskrajno važan korak na putu afirmacije i zaštite naše Šljivovice. I ne zaboravimo - niko nas neće ceniti, ako ne cenimo sami sebe... vani niko neće ceniti našu Šljivovicu, ako je prvo mi ne zaslužimo i ne počnemo konačno da je cenimo.

autor: Doc. dr Ninoslav Nikićević, Poljoprivredni fakultet, Zemun
Izvor: "Vino" časopis za vinarstvo i vinogradarstvo