Plastenici - velike tehničke i tehnološke promene

Novi plastenici odlikuju se značajnim izmenama. Širina lađe iznosi 8-12 metara i visina grebena je najčešće oko 6 metara, što sve omogućava znatno lakšu manipulaciju u objektu, kao i nesmetano gajenje visokih sorti paradajza, krastavca i paprike, primenom novih tehnologija. Uvođenje supstrat kulture, podrazumeva, gajenje povrća i na kamenoj vuni, kao potpuno sterilnom i bezbednom supstratu.

U zemljama sa razvijenom plasteničkom proizvodnjom, povrće se sve intenzivnije gaji kao tzv. supstratkultura, a novi objekti su znatno veće visine. Folija za pokrivanje je znatno dugotrajnija, koristi se jednoslojna ili dvoslojna, poput balona sa naduvavanjem.

Supstrat kultura - gajenje bez zemlje

Tradicionalno gajenje povrća u plastenicima obavlja se na postojećem zemljištu uz povećanu primenu đubriva i zaštitnih sredstava, jer se proizvodnja odvija tokom čitave godine. Međutim, zbog neprekidnog gajenja malog broja vrsta (praktično monokultura) već nakon nekoliko godina i pojave štetnih insekata, javljaju se problemi u vezi sa zabarivanjem. Kao posledica toga zaštita je otežana, javljaju se bolesti i dolazi do opadanja prinosa, iako se godinama dobro i obilno đubrilo i koristili se stalno novi, efikasniji ali i skuplji pesticidi.

Nekada se, ne tako davno, u sličnim situacijama predlagala promena zemljišnog sloja debljine 30-40 cm ili pak premeštanje objekta na drugu lokaciju. Danas se, međutim, smatra da je zamena zemljišta i objekta previše skupa mera, a premeštanje je prihvatljivo samo pod uslovom da su manji objekti i da vlasnik ima pogodnu lokaciju.

Šta je onda rešenje? Iskustva u drugim zemljama govore da je sada najprihvatljivije rešenje, uvođenje supstrat kulture, odnosno gajenje povrća (ali i cveća) na kamenoj vuni (grodan), kao potpuno sterilnom i bezbednom supstratu. Osim kamene vune, s istim ciljem koriste se plastične posude ili vreće zapremine 20-30 litara, u koje se stavlja sterilisan specijalno pripremljen supstrat, kao podloga za sadnju prethodno odnegovanog rasada povrća.

Generalno, postoje prirodni-organski supstrati (treset, kompost, zemlja) koji se koriste u formi izuzetno precizno sastavljenih i kondicioniranih mešavina, onda sintetički supstrati kao što su polistiloli, i na kraju mineralni supstrati u koje spadaju perlit, vermikulit i kamena vuna.

Gajenje sistemom supstrat kulture podrazumeva korišćenje uredaja "kap po kap" za fertigaciju, odnosno stalno zalivanje i ishranu. Ove dve činjenice supstrat kultura i "kap po kap" - nameću pitanje: da li je takva proizvodnja moguća u starim objektima?

Odgovor je: da! Naravno, uz neke male adaptacije preuređenje unutrašnjosti plastenika, pri čemu je osnovno da se spreči kontakt korena gajenih biljaka sa postojećim zemljištem u plasteniku i da se u odnosu na tip objekta odabere gajena vrsta, odnosno sorta. Naravno da ovo nije optimalno rešenje, ali je ipak u ovom trenutku zadovoljavajuće i ekonomski opravdano.

Konstrukcijske inovacije kod plastenika u proteklom periodu dominirale su sa poluvisokim plastenicima tunelskog tipa, kod kojih su osnovni nedostaci ograničena mogućnost i korišćenje teže mehanizacije za obradu zemljišta. S obzirom na to da ovakvih objekata još uvek ima, treba da budu u funkciji (šteta je da budu rasadnik korova), ali se savremene tehnologije u njima moraju donekle korigovati.

Novi plastenici odlikuju se značajnim izmenama. Širina lađe iznosi 8-12 metara i visina grebena je najčešće oko 6 metara, što sve omogućava znatno lakšu manipulaciju u objektu, kao i nesmetano gajenje visokih sorti paradajza, krastavca i paprike, primenom novih tehnologija. Takođe, značajno je povećana površina koja se otvara - sada to iznosi do 40%, čime obezbeduje kvalitetno provetravanje, što je od posebnog značaja u letnjem periodu. Na kraju, konstrukcije se odlikuju povećanom stabilnošću - zbog vezivanja biljaka i povećane otpornosti na vetar i nepogode.

Folija za pokrivanje plastenika

Prednost folije u odnosu na staklo, ogleda se prvenstveno u mnogo nižoj ceni plastenika u odnosu na staklenik. Ne samo što je kvadratni rnetar folije nekoliko puta jeftiniji, nego je i konstrukcija objekta znatno lakša, i jednostavnija. To su i danas razlozi što se najveći broj proizvodača odlučuje za podizanje plastenika, a ne staklenika.

Međutim, kod folija koje se danas najčešće koriste postoje i određeni nedostaci, kao što su vek trajanja, smanjenje transparentnosti (providnost) i kondenzacija vodene pare.

Vek trajanja najjeftinijih polietilenskih folija - kakve naši proizvodači najčešće koriste - je dve do tri godine. U svetu se danas preporučuje tzv. koekstrudirana folija debljine 200 milimikrona, čija je trajnost prosečno pet godina. Napravljena je, međutim folija koja može da se koristi petnaest godina, čija je transparentnost veća od stakla, ali je zato nekoliko puta skuplja.

Pre desetak godina, smatralo se da je pronađeno idealno rešenje za pokrivanje - polikarbonatne ploče. Međutim, bez obzira na mnogobrojne prednosti ovog materijala, proizvodna praksa ih za sada malo prihvata, prvenstveno zbod visoke cene.

Pojavom tzv. dvostrukih folija sa nadpritiskom (uduvava se vazduh), nadeno je rešenje za znatnu uštedu energije, čak 25-35% u poređenju sa jednostrukom. Dosadašnja iskustva sa ovakvim objektima iako nisu velika, ukazuju na značajne prednosti i efekte, kao i potrebu nekih konstrukcijskih i tehnoloških modifikacija. Može se reći da ovo rešenje jeste obećavajuće, a praksa će pokazati da li će se i koliko brzo prihvatiti u proizvodnji.

autor: Prof. dr Mihal Đurovka, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
Izvor: revija "Savremeni povrtar"

Mikrokišenje i mikrocevasto navodnjavanje

Mikrorasprskivači se koriste da bi se rešili izvesni problemi začepljenja koji se javljaju kod kapaljki, jer mikrorasprskivači imaju otvore većeg prečnika, i voda izlazi u vidu mlaza veštačke kiše. Kod mikrocevastog navodnjavanja umesto kapaljki i mikroraskivača na lateralnim cevima su mikro cevčice, prečnika nekoliko miilimetara, ili neki drugi tip otvora, iz kog voda izlazi u vidu mlaza, slično kao iz slavine.

Mikrokišenje je kao način navodnjavanja nastao od kapanja, ustvari na lateralne cevi umesto kapaljki postavljaju se mikrorasprskivači, koji zalivaju navodnjavanu površinu kišenjem. Mikrorasprskivači su mali emitori, izradeni od plastike, lako se postavljaju na lateral, kada se posebnim šilom ubušuje se otvor u koji se postavlja mikrorasprskivač. Ima ih raznih oblika i veličina, uglavnom su malog dometa do 1,0-1,5 m u poluprečniku, mogu biti i sektorski. Navodnjavanje obavljaju lokalno sa jedne i druge strane reda od 30-150 cm. U cevima su takode niži pritisci.

Mikrorasprskivači se koriste da bi se rešili izvesni problemi začepljenja koji se javljaju kod kapaljki, jer mikrorasprskivači imaju otvore većeg prečnika, i voda izlazi u vidu mlaza veštačke kiše. Međutim, i ovde voda mora da se filtrira, jer postoje mogućnost da dođe do začepljenja, takođe i ceo sistem za navodnjavanje mikro kišenjem, mora da se održava, kao i sistem za navodnjavanje kapanjanjem.

Intenzitet kiše kod mikrokišenja je visok, pa se ovim načinom mogu navodnjavati zemljišta visoke infiltracije lakšeg mehaničkog sastava pošto navodnjavanje lokalnu vlažnost zemljišta održava na višem nivou nego kod ostalih načina navodnjavanja.

Što je okvašeni profil zemljišta manji, predzalivna vlažnost je viša i obratno. Obzirom da se ovim načinom navodnjavaju zemljišta malog kapaciteta za vodu visoke infiltracije, turnusi su kratki, svaki dan, svaki drugi dan ili dva puta nedeljno sa onoliko vode koliko se troši na potencijalnu evapotranspiraciju.

Mikrocevasto navodnjavanje

Mikrocevasto navodnjavanje (micropipeirrigation) je način naivodnjavanja novijeg datuma, po tehničkom rešenju je isti kao i sistem za kapanje i mikrokišenje. Umesto kapaljki i mikroraskivača na lateralnim cevima su mikro cevčice, prečnika nekoliko miilimetara, ili neki drugi tip otvora, iz kog voda izlazi u vidu mlaza, slično kao iz slavine. Voda izlazi pod malim pritiskom, mlaz je dužine nekoliko decimetara. U Italiji ovaj način navodnjavanja popularno nazivaju "špageta navodnjavanje" (spageti irrigation), jer mlaz liči na špagetu. Lateralne cevi se postavljaju duž reda u višegodišnjim zasadima, mlaz vode se mikrocevčicama usmerava u potrebnom pravcu. Laterali su fleksibilni, mogu se postavljati kružno oko pojedinačnih stabala, koja su na većem medusobnom rastojanju (jedan krug ili više krugova u obliku spirale). Ovaj način navodnjavanja pogodan je za za zemljišta grube teksture visoke infiltracije (peskovita zemljišta, peskove i posebno za skeletna zemljišta). Zbog malog kapaciteta zemljišta za vodu, zalivanja su svakodnevna sa onom količinom vode koja se troši na nivou potreba biljaka. Nisu retki slučajevi da se određuju potrebe za pojedina stabla.

Kod ovog načina navodnjavanja mogućnost začepljenja, takode postoji, zato se uglavnom koriste besprekorno čiste vode, najčešće su to podzemne iIi arterske vode ili tehnički doradena voda. U svim drugim slučajevima neophodno je filtrirati vodu.

autor: Prof. dr Đuro Bošnjak, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
Preuzeto iz knjige "Navodnjavanje u bašti

Dobar rasprskivač – dobra aplikacija pesticida

Kemetal je legura plastike, koja pokazuje izuzetno veliku otpornost na abraziju. Mesing, kao materijal, izbačen je iz upotrebe u proizvodnji rasprskivača. Otporan je na koroziju, ali ne i na dejstvo abrazije. Pod dejstvom pritiska tečnosti. otvor mesinganih rasprskivača brzo se poveća preko dozvoljene granice. Međutim, u našoj zemlji u praksi su još uvek najzastupljeniji mesingani rasprskivači.

Rasprskivači su izlazni (završni) elementi prskalice i od njihovog stanja u velikoj meri zavisi kvalitet aplikacije pesticida. Otvori rasprskivača su malih dimenzija, tako da je neophodno redovno održavati rasprskivače i kontrolisati stanje njihovih otvora, kako bi se sprečilo da oštećen ili istrošen rasprskivač bude i dalje u upotrebi.

Rasprskivači određuju veličinu kapljica, oblik i ugao izlaznog mlaza, količinu tečnosti i kvalitet pokrivanja prskane. Struktura i spektar kapljica u mlazu je veoma važan parametar rasprskivača, od čega zavisi preciznost depozicije, tj. količina zaštitnog sredstva koja naleže na objekat zaštite. Veličina kapi, koja najviše zavisi od veličine izlaznog otvora rasprskivača i radnog pritiska, određuje strukturu i spektar kapljica u mlazu. Osim navedenih parametara, na kvalitet rada rasprskivača utiču još i drugi parametri, kao što su visina rasprskivača iznad objekta prskanja, razmak rasprskivača na prskajućem krilu i ugao mlaza.

Postoje razni materijali izrade rasprskivača. Danas veliki proizvodači rasprskivača, kao najčešći materijal za izradu rasprskivača, koriste razne polimere nerđajući čelik i keramiku (na primer, kemetal je legura plastike, koja pokazuje izuzetno veliku otpornost na abraziju).

Mesing, kao materijal, izbačen je iz upotrebe u proizvodnji rasprskivača. Otporan je na koroziju, ali ne i na dejstvo abrazije. Pod dejstvom pritiska tečnosti. otvor mesinganih rasprskivača brzo se poveća preko dozvoljene granice.

Međutim, u našoj zemlji u praksi su još uvek najzastupljeniji mesingani rasprskivači.

Rasprskivači različitih materijala izrade imaju različit vek trajanja. Značajno je, prilikom kupovine rasprskivača, znati koji vremenski period rasprskivač može da radi, a da ne dođe do povečanja njegovog izlaznog otvora preko dozvoljenih granica.

Kao i svaki deo, tako i uložak rasprskivača ima svoj vek trajanja, nakon čega mu predstoji zamena. Vek trajanja rasprskivača zavisi od: (1) materijala izrade, (2) visine korišćenog pritiska, (3) stanja prečistača i (4) načina održavanja.

Otpornost rasprskivača na habanje predstavlja njihov radni vek. Naime, sa upotrebom rasprskivača treba prekinuti kada se protok rasprskivača poveća za 15%. Rad sa rasprskivačima koji su pohabani u toj meri da im se protok povećao za 15% ili više, predstavlja čist gubitak, kako sa aspekta ekonomičnosti, tako i kvaliteta tretiranja i zaštite čovekove okoline. Postavlja se pitanje kako da korisnici prskalica znaju kada rasprskivač treba izbaciti iz upotrebe, odnosno kada je njegov otvor, usled abrazije, povećao u toj meri da se i protok povećao za više od 15%. Postoje dva načina da se to utvrdi: (a) kontrola rasprskivača posle izvesnognog vremena upotrebe - npr., 30 sati rada i (b) kupovina onih rasprskivača

Koji su ispitani od odgovarajuće laboratorije, odnosno koji poseduju odgovarajući certifikat o kvalitetu, iz koga se, izmedu ostalog, jasno uočava i nakon koliko rada se protok rasprskivača povećava za 15%.

Insistiranje korisnika prskalica na posedovanju "Certifikata o kvalitetu rasprskivača", prilikom kupovine, nateralo bi proizvodače na proizvodnju kvalitetnijih rasprskivača, što bi povećalo poverenje kupaca. Korištenje kvalitetnih rasprskivača omogućilo bi bolju aplikaciju pesticida i smanjenje troškova prskanja.

Primera radi, zbog povećanja protoka kod starih rasprskivača od samo 10% u odnosu na nove, pri tretiranju 1.000 ha sa cenom zaštitnog sredstva od, npr. 10 Evra/litri i dozi 2 l/ha, izgubilo bi se bespotrebno 200 litara pesticida. Ako bi posedovali ispravne rasprskivače, sa tih 200 litara moglo bi se istretirati još 100 hektara i ostvarila bi se ušteda od 2.000 EUR-a. Najbolji način utvrđivanja oštećenosti rasprskivača je upoređivanje protoka starog rasprskivača sa novim (istog tipa i veličine).

Istrošenost rasprskivača je nemoguće proveriti vizuelno, ali se odlično vidi ispod elektronskog mikroskopa, tačnosti merenja od 10 m. Ivice istrošenog rasprskivača su zaobljenije nego kod novog. Kod oštećenog rasprkivača ivice stradaju zbog neodgovarajućeg čišćenja, najčešće nekim čvrstim predmetom

Kod novog rasprskivača ostvarena je ravnomerna poprečna distribucija, uz odlično preklapanje mlazeva, dok je kod oštećenog poprečna distribucija izuzetno neujednačena. Kod istrošenog rasprskivača višak tečnosti se koncentriše pod sam rasprskivač.

Kada se uzme u obzir napred navedeno, jasno je da je otpornost rasprskivača na habanje veoma bitna karakteristika, te se i pristupilo uporednom ispitivanju rasprskivača istog tipa, a različitih materijala izrade.

Kako navodi Vojvodić i sar. (1998), odnos u trajnosti mesinganih, čeličnih i alumaks (uložak od keramike, spoljni deo od plastike) rasprskivača je 1:4:20. Iz toga proizilazi da mesingani rasprskivači, postavljeni na prskalici radnog zahvata 12 m, mogu za svoj radni vek da istretiraju 500 ha. Ako se uzme u obzir navedena površina, kao i to da su sprovedena ispirivanja pokazala da kemetal i niklovani rasprskivači imaju četiri, odnosno dva puta duži radni vek, proizilazi da sa kemetal rasprskivačima ista prskalica može da isprska 2.000 ha, odnosno sa niklovanim 1.000 ha.

Dobijeni rezultati jasno ukazuju da postoji značajna razlika u otpornosti na potrošnju između ispitivanih materijala, ali treba imati na umu da ova razlika ne predstavlja stalnu vrednost. Različite tehnike i tehnologije izrade rasprskivača uslovljavaju i velike razlike u otpornosti na potrošnju i između rasprskivača izrađenih od istog materijala. Zbog toga je veoma bitno kupovati samo rasprskivače proverenog kvaliteta. Garant kvaliteta rasprskivača predstavlja "Certifikat o kvalitetu", ovlaščene laboratorije za ispitivanje rasprskivača. Uz navedeni certifikat obavezan je i "Zapisnik sa ispitivanja rasprskivača", iz koga se mogu jasno videti rezultati ispitivanja karakteristika rasprskivača (protok, promena protoka sa promenom pritiska, distribucija, otpornost na potrošnju), kao i podaci o Standardu, u skladu sa kojim su navedena ispitivanja obavljena.

autor: Aleksandar Sedlar, Nikola Đukić, Rajko Bugarin
Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
(izvod iz naučnog rada)
Izvor: Časopis "Biljni lekar"

Protivgradne mreže

Konstrukcija je sastavljena od stubova, rešetkasto raspoređenih po celoj plantaži, međusobno uvezanih sistemom sajli, ankera, držača, zatezača itd. koji se na kraju prekriva mrežama čija je osnovna funckijom da mehanički zaštite plantaže od grada. U proleće, mreže se šire i medusobo spajaju posebnim kopčama. Spajanje se vrši tačkasto, na svakih nekoliko metara tako da izmedu spojnih mesta ostaju prorezi kroz koje se grad sliva u sredinu međurednog prostora.

Odavno se o protivgradnoj zaštiti nije pričalo toliko kao predhodnog leta. Nažalost - sve su to bili razgovori s povodom. Meteorološka statistika pokazuje da grad pada sve češće i sve više, a globalne klimatske promene idu u prilog prognozama da će se taj trend nastaviti još dugi niz godina. lzbor najefikasnijeg sistema protivgradne zaštite postaje aktuelniji nego ikad.

Već na prvi pogled je jasno da osiguranje kod osiguravajućih društava samo sanira posledice, da po svojoj prirodi ne može vratiti kupac koga smo izgubili za tu godinu ili trajno, niti se može nadoknaditi umanjeni rod u narednoj godini, ukoliko se radi o ozbiljnijim oštećenjima od grada.

Efikasnost teritorijalne zaštite protivgradnim raketama je odavno pod znakom pitanja. U novije vreme se kod nas spominje i sistem neutralisanja gradonosnih oblaka dejstvom iz aviona, ali u svakom slučaju ostaje večito pitanje - da li će baš moj voćnjak biti zaštićen?

Sve su to "teme i dileme" koje su u razvijenim voćarskim regionima odavno razrešene na najsigurniji i najjednostavniji način. Tamošnji uzgajivači su svoje plantaže prekrili protivgradnim mrežama i u tome pronašli sigurnu i trajnu i zaštitu i računicu.

Zato ćemo se malo detaljnije pozabaviti upravo ovim vidom protivgradne zaštite. Naša Vlada ga je prepoznala kao najefikasniji i uvrstila ga u spisak poljoprivredne opreme za koju se odobravaju bespovratna podsticajna sredstva.

Sistem protivgradnih mreža

Konstrukcija je sastavljena od stubova, rešetkasto raspoređenih po celoj plantaži, međusobno uvezanih sistemom sajli, ankera, držača, zatezača itd. koji se na kraju prekriva mrežama čija je osnovna funckijom da mehanički zaštite plantaže od grada. U zimskom periodu mreže su skupljene i pričvršćene za sajle koje se nalaze iznad svakog reda.

U proleće, mreže se šire i međusobno spajaju posebnim kopčama. Spajanje se vrši tačkasto, na svakih nekoliko metara tako da izmedu spojnih mesta ostaju prorezi kroz koje se grad sliva u sredinu medurednog prostora.

U pitanju je dakle relativno glomazan, ali apsolutno siguran sistem zaštite kojim se jednostavno rukuje i koji ne zahteva održavanje.

Mreže

Same mreže su načinjene od materijala proizvodenog na bazi polietilena. U praksi su najzastupljenije crne, ali se, sporadično mogu sresti i sive i bele mreže. One se, osim po boji, medusobno razlikuju i po hemijskom sastavu, odnosno po trajnosti. Na našim geografskim širinama je najuputnije je koristiti crne mreže koje su ujedno i najotpornije i čija trajnost prevazilazi vek trajanja jednog voćnjaka.

Stubovi

Betonski stubovi nalaze primenu na čvrstom i u osnovi, stenovitom tlu. U srednjoj Evropi i na zemljištima kakva su u Srbiji, betonski stubovi bi vremenom mogli polako početi da tonu. Osim toga, eventualne zakasnele snežne padavine na već raširene mreže, dovele bi do ekstremnih opterećenja sistema, pa bi se moglo dogoditi da se pojedini betonski stubovi polome. Naročito oni koji se opterete na smicanje ili savijanje.

Kod drvenih stubova takve opasnosti su isključene i oni su za naše prilike optimalno rešenje. Najbolji drveni stubovi se prave se od impregniranih stabala ariša ili bora, pri čemu je važno da se njihova impregnacija obavi tehnološki tačno i dosledno. Najpre pod visokim pritiskom, a zatim u vakuumu, posle čega se obavlja proces fiksiranja.

Dobro pripremljeni drveni stubovi traju najmanje 25 godina.

Ambijent ispod mreža

Natkrivenost plantaža protivgradnim mrežama dovodi do neznatne zasenčenosti zasada. Ispod mreža dolazi do blagog ublažavanja temperaturnih ekstrema. Kada spoljne temperature predu 30 stepeni, temperatura ispod mreže će biti za 2-3 stepena niža. Isto tako, kada su temperature okoline ekstremno niske, one će ispod mreže će biti za 2-3 stepena više, što može presudno zaštiti zasade od kasnih prolećnih mrazeva. Pri srednjnjim vrednostima, temperatura ispod mreža se ne razlikuje od "spoljne" temperature.

Blaga zasenčenost, već sama po sebi, ublažava i pojavu ožegotina. Ovaj efekat se pojačava i činjenicom da mreže, osim izvesne zaštite od prejake osunčanosti, u određenom stepenu smanjuju razliku izmedu najniže (noćne) i najviše dnevne temperature.

Izgradnja sistema

Sistem se projektuje za svaki voćnjak i parcelu posebno, uvažavajući sve specifičnosti terena i samih zasada. Uputno je ceo posao prepustiti stručnjacima koji će ove posebnosti znati da procene i da ih ispoštuju. Idealno bi bilo postaviti mreže pre podizanja novih zasada jer se tada sistem može koristiti i kao potpora biljkama. Međutim, za podizanje protivgradnih mreža nikad nije kasno i naš je savet, da poučeni iskustvima evropskih voćara obavezno razmislite o postvaljnju mreža na svojim plantažama. Bolje je jedne godine odreći se profita ili odložiti kupovinu neke mašine pa izgraditi svoj sopstveni sistem zaštite od grada.

To će vam omogućiti da sa sigurnošću računate na svoj prinos i prihod, da imate svoje stalne kupce i da slobodno ugovarate prodaju unapred. I zato razrešite dilemu: podignite mreže i umesto da gledate u nebo - spavajte mirno.

autor: Perišić, Agrol Temerin
Izvor: revija "Agronomska saznanja"
Pretplatite se ovde

Rotofreze u savremenoj proizvodnji povrća

U savremenoj proizvodnji povrća, početkom 80-tih godina prošlog veka došlo je do unapređenja u razvoju rotofreze, pri čemu su na prednjem delu, sa leve i desne strane postavljeni diskovi pomoću kojih se formiraju razori, a rotofreza se transformiše u mašinu za formiranje gredica.

Rotofreza (freza, rotaciona sitnilica, rotovator) primenjuje se kako za izvođenje osnovne i dopunske (površinske) obrade zemljišta, tako i za izvođenje međuredne obrade. Glavna primena rotofreze je pri izvodenju dopunske obrade zemljišta, posle oranja.

Postavlja se pitanje zašto se 70-tih godina prošlog veka smatralo da rotofreza doprinosi kvarenju strukture zemljišta, a danas se misli suprotno.

Rotofreza je najčešće traktorom nošena mašina, pri čemu radni organi dobijaju pogon od priključnog vratila traktora, (540 ili 1.000 o/min), preko kardanskog vratila i sistema prenosnika (zupčanika, lančanika i lanca).

Radni organi rotofreze su horizontalno vratilorotor, na kojem su po širini radnog zahvata postavljeni vertikalni nosači (rozete, diskovi), za koje su pričvršćeni noževi. Kod rotofreze noževi su izvedeni u obliku slova "L" sa vertikalnom i horizontalnom oštricom.


Na svakom vertikalnom nosaču postavljeno je najčešće 6 noževa, i to 3 leva i 3 desna. Jedino krajnji vertikalni nosači imaju po 3 noža (krajnji desni nosač 3 leva noža, a krajnji levi nosač 3 desna noža). Raspored noževa po širini vratila je izveden spiralno, radi uravnoteženja otpora.

Kinematika radnih organa rotofreze je složena, pošto se rotaciono kretanje radnih organa slaže sa translatornim kretanjem agregata (traktor + rotofreza). Rezultat slaganja ovih kretanja je dobijanje trohoide za trajektoriju vrha noža.

Od priključnog vratila traktora pomoću kardanskog vratila, direktno se prenosi obrtni momenat na rotor sa noževima, koji odsecaju i otkidaju plastice zemlje od oraničnog sloja i odbacuju ih unazad na poklopac rotofreze.

Usled intenzivnog udaranja čestica zemlje o poklopac rotofreze, koji je izraden od lima, čestice zemlje se razbijaju, usitnjavaju i odlažu na površinu zemljišta, obrazujući obrađeni sloj. Usled velike brzine obrtanja noževa i relativno male brzine kretanja rotofreze dolazi do prekomernog usitnjavanja čestica zemlje i stvaranja praškaste strukture, što utiče na kvarenje strukture zemljišta, pa je to i odgovor na prethodno postavljeno pitanje.

Iz navedenih razloga, u savremenoj proizvodnji povrća, početkom 80-tih godina prošlog veka došlo je do unapređenja u razvoju rotofreze, pri čemu su na prednjem delu, sa leve i desne strane postavljeni diskovi pomoću kojih se formiraju razori, a rotofreza se transformiše u mašinu za formiranje gredica (tzv "gredičar").

Istovremeno, umesto jednog rotirajućeg vratila postavljena su dva pri čemu su na prednjem vratilu umesto "L" noževa postavljeni noževi sa koso postavljenom oštricom u odnosu na vertikalnu ravan, približno 45°, dok je drugi rotirajući elemenat izveden u obliku glatkog valjka sa čeličnim prstima. Drugi rotirajući elemenat dobio suprotan smer obrtanja.

Na ovaj način, dobijena je tzv. slojevita obrada zemljišta, bez stvaranja praškaste strukture zemljišta. Prednji rotor sa noževima zadržao je smer obrtanja kao i kod standardne freze (u smeru obrtanja točkova traktora), pri čemu su dobijene zemljišne čestice srednje krupnoće u odnosu na krupne zemljišne čestice, koje su nastale u procesu izvođenja osnovne obrade zemljišta. Usled suprotnosmernog obrtanja zadnjeg rotora, čelični prsti dodatno usitnjavaju srednje krupne zemljišne čestice, pri čemu se dobijaju sitne zemljišne čestice. Istovremeno, glatki valjak sa čeličnim prstima sabija usitnjene zemljišne čestice sa jedne strane, a takode dodatno usitnjava čestice koje se nalaze ispred njega, a iza prednjeg rotora, prebacujući ih preko sebe, pri čemu dolazi do finog usitlljavanja površinskog sloja zemljišta.

U zavisnosti od tehnologije gajenja pojedinih povrtarskih vrsta, opisana rotaciona sitnilica može da izvodi površinsku pripremu zemljišta na ravnoj površini, da formira standardnu gredicu ili da formira više mini gredica.

Visina formiranih gredica iznosi do 25 cm, širina jedne standardne gredice iznosi najčešće od 100 do 140 cm, zavisno od modela mašine, odnosno tehnologije gajenja, minimalna širina kanala između gredica iznosi 20 cm, a minimalna širina mini gredica iznosi 25 cm.

Formiranje gredica i mini gredica izvodi se kako na otvorenom polju, tako i u objektima zaštićenog prostora. Na navedenim mašinama, mogu kao dodatna oprema da se postave uređaji za unošenje mineralnih hraniva i insekticida. Početkom 21-og veka nastavljen je razvoj rotofreza (rotacionih sitnilica), odnosno sada već mašina za formiranje gredica.

autor: Prof. dr Anđelko Bajkin
Savremeni povrtar, broj 18 p. 20-21
Izvor: revija "Savremeni povrtar"

Sušare za sušenja voća i šumskih plodova

Kada se pomene sušenje i sušare postavlja se veliki broj pitanja šta je najpodesnije, naekonomičnije, najkvaltetnije? Na tržištu se pojavljuju različiti proizvođači sa različitim sistemima, a samo jedno je isto. Svi tvrde da su oni najbolji! Da li je tako? Na to pitanje se može odgovoriti ako se znaju osnovni zahtevi za dobar sistem sušenja i sušara.

Raznovrsni plodovi voća, šumski samonikli plodovi, gljive, lekovito bilje imaju veoma visoke hraljive vrednosti i kvalitet sa ekološkog aspekta. Očuvanje kvaliteta tih proizvoda direktno zavisi od načina primarne dorade ostvarene u vremenu od momenta ubiranja (berbe) do odgovarajućeg načina pakovanja i skladištenja. Najčešći način primarne obrade je dehidracija - sušenje.

Kada se pomene sušenje i sušare postavlja se veliki broj pitanja šta je najpodesnije, naekonomičnije, najkvaltetnije? Na tržištu se pojavljuju različiti proizvođači sa različitim sistemima, a samo jedno je isto. Svi tvrde da su oni najbolji! Da li je tako? Na to pitanje se može odgovoriti ako se znaju osnovni zahtevi za dobar sistem sušenja i sušara.

Indirektno sušenje

Kao prvi aksiom sušenja plodova podrazumeva se korišćenje procesa sa indirektnim načinom prenošenja toplote. Naime odvođenje vlage-sušenjem je jedino prihvatljivo ako se to čini zagrejanim agensom (vazduhom) indirektnim putem. To praktično znači sušenje zagrejanim čistim vazduhom, bez prisustva gasova nastalih sagorevanjem goriva. To podrazumeva da sušara poseduje uređaje-razmenjivače kojima se toplota nastala sagorevanjem goriva, prenosi indirektno na vazduh. Svakako da prisustvo ovih uređaja usložnjava konstrukciju same sušare. Međutim savremena saznanja u sferi kvaliteta sušenih proizvoda ukazuju da direktno sušenje, pri čemu se koriste produkti nastali sagorevanjem-(gasovi), sami ili pomešani sa vazduhom, mogu imati razna toksična svojstva.

Univerzalnost sušara

Proces sušenja predstavlja posao koji se karakteriše kao sezonski i primenjuje se u "kampanjama" primarne prerade.

Sa aspekta racionalnosti-isplativosti sušara porebno je da se vreme njihovog korišćenja u toku godine što više poveća. To je jedino moguće ako se primenjuju za sušenje različitih biljnih materijala (raznovrsni plodovi voća, povrća, šumski samonikli plodovi, gljive, lekovito bilje...). Na univerzalnost primene sušara odlučujući uticaj ima njihova mogućnost podešavanja u velikom dijapazonu i preciznost održavanja režima sušenja tj. mogućnost zagrevanja agensa sušenja - vazduha na različite temperaturne vrednosti i održavanje temperature sa malim odstupanjima. Pored toga, za neke materijale, bitno je i regulisanje vlažnosti vazduha kojim se obavlja sušenje. Na univerzalnost sušara ima uticaj a i njihova prilagodivost same opreme formi sušenog materijala.

Jevtini objekti ali...

Ulaganja u objekte (kod stacionarne sušare) treba da su što je moguće manja. To znači ne skupe objekte konstrukcije od "čvrstih" materijala već pojednostavljena izrada tako da mogu biti motažni (jeftina konstrukcija). Posebna pažnja pri izradi treba da se posveti kvalitetnoj izolaciji. Treba da budu tunelskog tipa sa istosmernim procesom sušenja. Ugrađen sistem za recirkulaciju treba da omogući precizno podešavanje količine zagrejanog vazduha male vlažnosti u procesu sušenja, čime se ekonomiše sa energijom. Površina i geometrija lesa na koje se smešta materijal za sušenje treba da omogući da se zagrejan vazduh usmeri i kreće samo preko površina na kome se nalazi materijal, a to se postiže i odgovarajućim usmerivačima -zavesama kojima se zatvara prazan prostor oko lesa.

Poslove oko prijema, pripreme i samog procesa sušenja treba pojednostaviti maksimalnim mehanizovanjem. Potpuna mehanizovanost i jeftina izrada objekta omogućava pojeftinjenje i time se postiže najekonomičniji rad sušara.

Mobilne sušare

Sušare treba da, po mogućstvu, budu koncipirane kao mobilne sa odgovarajućim kapacitetom. Činjenice da većina plodova koji su u primarnoj preradi namenjeni sušenju, nakon ubiranja su podložna gubitku kvaliteta u svežem stanju. Pored toga značajan uticaj na kvalitet ima i transport lošom putnom mrežom, gde može doći do mehaničkih oštećenja svežih plodova, tako da se u velikoj meri gubi njihov kvalitet. Osušeni plodovi količinski (zapreminski, a naročito maseno) su znatno manji tako da je obim transporta u odnosu na transport svežih plodova znatno manji. Za transpot osušenih plodova nisu potrebni posebni uslovi ambalaže kao što je slučaj kod svežih plodova.

Prilagodljivost energetskog dela - toplovodni kotao

Evidentan problem nedostatka energije što se pre svega odnosi na fosilna goriva, s vremenom će postati sve aktuelniji obzirom da je njegova količina ograničena. To upućuje na nužnost iznalaženja alternativnih izvora energije sadržane pre svega u biljnim materijalima, koji u poljoprivrednoj a naročito u voćarskoj proizvodnji najčešće predstavljaju nus produkte (ostaci rezidbe, koštice plodova, bio-gasovi fermetacija itd.)

Praktično toplovodni kotao bi trebao da bude tako rešen da se može jednostavno preurediti za sve vrste goriva (čvrsto, tečno i gasovito), a pre svega za korišćenje biljnih materijala (čvrsta goriva) kao nus produkata. Adekvatan izbor tipa sušare sa odgovarajućim energetskim delom, ima presudan uticaj na troškove sušenja, a time i krajnju cenu osušenih proizvoda.

autor: Dr Milovan Živković, Poljoprivredni fakultet, Zemun
Izvor: revija "Poljoprivredni list"