Kumato – crni paradajz

Veliko interesovanje medija i agrarne javnosti je pobudilo pojavljivanje crnog paradajza "Kumata". Od samog starta brojne kontraverze prate ovaj paradajz, kao rezultat sukoba semenskih kuća, a mi prenosimo samo neke od njih.

Posle više od šest godina ispitivanja na plantažama u Almeriji (Španija), nedavno se na tržištu u Velike Britanije pojavio Kumato - paradajz crnih plodova. Reč je o vrsti Lycopersicion chesmanii, koja kao endemska biljka raste u arhipelagu Galapagos. Međutim, pokazalo se da mu odgovara i područje Mediterana.

Prema naučnim istraživanjima, ukusni plodovi ovog paradajza bogati su vitaminom C i antioksidantima. Poznata je i njihova izuzetna uloga u razmnožavanju čuvenih džinovskih kornjača sa Galapagosa.

Prodaja ovog neobičnog paradajza je izvaredna, iako nije potvrđeno da konzumiranje crnih plodova ima isti efekat kao kod kornjača.

Članak preuzet iz revije "Dobro jutro"

Istražujući dalje po Internetu, na osnovu informacije od kolega iz revije "Dobro jutro" posetili smo razne diskusione grupe proizvođača i ljubitelja povrća koji su veoma zainteresovani za uzgoj crnog paradajza. Prezentovaćemo Vam pitanja i odgovore u vezi sa ovom tematikom na sajtu http://www.seedfest.co.uk/, ne ulazeći u verodostojnost informacija. Reč je o klasičnom primeru "sukoba" dveju semenarskih kuća.

Pitanje: Prema novinskom članku u kojem se opisuje crni paradajz Kumato, autor tvrdi da je originalni crni paradajz vodi poreklo sa Galapagosa i da isti konzumiraju ogromne kornjače u sezoni parenja. Da li je to tačno?

Odgovor: Ne. Crni paradajz se prvi put pojavljuje u Južnoj Ukraini pre 500 godina gde su seme ostavili ruski vojnici vraćajući se kući posle Krimskog rata. Naša saznanja govore da crni paradajz nije nastao na Galapagosu.

Pitanje: Da li je crni paradajz pripada vrsti Lycopersicon cheesmanii?

Odgovor: Ne. Crni paradajz pripada vrsti Lycopersicon esculentum, koja se nalazi na milionima plantaža i tezgama supermarketa širom sveta. Vremenom će se pokazati da je proizvođač (koga ovde nećemo pominjati) razvio i predstavio varijetet "Kumato" koji je dobio ukrštanjem sa paradajzom sa Galapagosa (Lycopersicon cheesmanii).

Pitanje: Da li je crni paradajz rezultat genetske modifikacije? Stalno čitam novinske i Internet članke u kojima se tvrdi da su crni paradajz i purpurna šargarepa GM organizmi. Da li je to istina?

Odgovor: Crni paradajz je rezultat stotina godina selekcije, i odabiranja plodova sa tamnijim pigmentom od standardnog crvenog. Nikakve genetičke manipulacije nisu uključene. Purpurna je originalna boja šargarepe, premda danas većinu čini dobro znana narandžasta.

Pitanje: Da li je crni paradajz zaista crn?

Odgovor: Crni paradajz, kao i crna ruža, nije u potpunosti crn. Naziv "Crni paradajz" podrazumeva opseg od tamno crvene do braon boje sa primesama boje mahagonija. To su, u stvari, veoma tamni primerci, koji se približavaju crnoj boji kojoj selekcija teži.

Pitanje: Gde mogu da nabavim Kumato seme ili rasad?

Odgovor: Ne možete nabaviti Kumato seme ili rasad. Mi smo već tražili od (proizvođač) seme. Dobili smo odgovor da seme neće distribuirati semenarskim kućama i proizvođačima. Ako želite da gajite sličan varijetet preporučujemo Nyagous Black.

Pitanje: Koliko varijeteta crnog paradajza postoji?

Odgovor: Postoji oko 50-tak varijeteta crnog paradajza koji se uzgajaju širom sveta. Mi u našoj kolekciji imamo 40 varijeteta, što je čini najbogatijom kolekcijom ovog tipa u svetu.

Inače, paketić od 20+ semenki Black Krim paradajza košta 3$, i može se naručiti na linku http://www.ccnow.com/cgi-local/cart.cgi?aniolekaseed_TOM001_http://www.vegetableseed.net/index.html. Pa ko voli nek izvoli.

autor: "Dobro jutro", www.seedfest.co.uk i Đorđe Simović
Izvor: "Dobro jutro" revija za poljoprivredu i ljubitelje prirode

Kalemljenje paprike

Iskalemljene biljke pokazale su izuzetnu otpornost i tolerantnost na uslove sredine, iako se sade na otvorenom polju. Zbog tankog stabla (oko 2 mm) većinom se primenjuje kalemljenje tehnikom kosog reza. Podloga se seče iznad kotiledona, a plemka obično isto iznad kotiledona, ali to zavisi i od izduženosti rasada.

Paprika se svrstava u toploljubive i visokoakumulativne kulture i na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru. Savremena proizvodnja paprike u zaštićenom prostoru podrazumeva intenzivno korišćenje zemljišta. Intenzivnim korišćenjem zemljišta i nepoštovanjem pravila plodoreda, dolazi do narušavanja njegovog kvaliteta. To se obično odnosi na osiromašenje zemljišta hranivima, zbog jednostranog iskorišćavanja, ali i pojave zemljišnih štetočina kojih se u početku možemo rešiti dezinfekcijom, a kasnije čak ni skupa, hemijska sredstva nemaju nikakvog efekta. U tom slučaju pribegava se kalemljenju. U savremenim sistemima uzgoja kalemljenje će ubrzo postati sastavni deo tehnologije proizvodnje.

Kalemljenje u povrtarstvu najranije je počelo kod bostana. Najduže se zadržalo kalemljenje na obične tikve, a danas se koriste i interspecijski hibridi. Ove iskalemljene biljke pokazale su izuzetnu otpornost i tolerantnost na uslove sredine, iako se sade na otvorenom polju. Ubrzo zatim počelo se da radi na kalemljenju paradajza. Ova mera u intenzivnoj, stakleničkoj, pa i plasteničkoj proizvodnji, zauzima svoje mesto. Otpornost na zemljišne štetočine, otpornost na niske temperature, pojačan vigor biljke, intenzivan rast korenovog sistema i na kraju povećan prinos, bile su osnovne linije vodilje ka širenju kalemljenja i kod drugih vrsta. Danas se ova mera izvodi i kod paprike, krastavca, plavog patlidžana i kupusnjača.

Prednost korišćenja podloge kod paradajza očita je, jer već postoje četiri različite tehnologije orezivanja stabla i načina vođenja biljaka.

Odnedavno je pocelo korišćenje kalemljenja i u komercijalne svrhe kod paprike. Kod nas se, kao velikom potrošaču i proizvođaču paprike ova mera još ne koristi, ali je već naši susedi koriste u komercijalne svrhe.

Sama tehnologija, odnosno proces kalemljenja, ne razlikuje se mnogo od drugih vrsta. Obicno se obavlja istovremeno setva podloge i plemke. Zbog tankog stabla (oko 2 mm) većinom se primenjuje kalemljenje tehnikom kosog reza. Kao podloga na trzistu nalazi se hibridna podloga Snooker (S&G) koja je izuzetnog porasta, jakog korenovog sistema, otporna na niske temperature i visoku koncentraciju hraniva. Poseduje i visoku tolerantnost prema zemljišnim bolestima i štetočinama. Nakon setve, kada se podloga seje u kontejnere, a plemka u gajbe, dosta gusto (kao za pikiranje), nakon formiranja 4-6 pravih listova, pri debljini stabla od oko 2 mm počinje kalemljenje. Za kalemljenje mora da se obezbedi oštro sečivo (žilet), koji se postavi u specijalan držač tako da nanošenjem stabla na sečivo dolazi do sečenja pod uglom od 45°. Za kalemljenje je idealno ukoliko je rez što precizniji i površina naleganja što veća. Podloga se seče iznad kotiledona, a plemka obično isto iznad kotiledona, ali to zavisi i od izduženosti rasada. Nakon spajanja sa silikonskom štipaljkom, moguće je postavljanje i drvenih štapića, koji će poslužiti kao oslonac biljkama. Idealno bi bilo iskalemljene biljke staviti u komoru za kalemljenje, gde tačno mogu da se kontrolišu klimatski uslovi. Međutim, u priručnim uslovima mogu da se koriste i PVC gajbe. U ove gajbe se poređa iskalemljeni rasad i dobro zalije. Gajbe svojom visinom od 25-30 cm predstavljaju držače, tj. konstrukciju za foliju kojom sve prekrivamo. Prvu foliju čini perforirana folija. Drugi i treći sloj čine obične folije debljine od 80-120 um. Na ova tri sloja folije postavlja se tamna folija ili mreža za zaštitu od grada (zelene ili crne boje) koja ima funkciju da zamrači rasad u prvih 48 časova. Kalemljeni rasad mora da se nalazi u uslovima visoke relativne vlažnosti vazduha i niske osvetljenosti. Nakon 48 sati (dva dana) skida se tamna folija, pa se intenzitet svetlosti povećava. Do tog momenta već je počelo stvaranje kalusa. Nakon 96 časova (4. dan od kalemljenja) skida se druga folija, nakon 144 časa (6. dan od kalemljenja) skida se i posled-nja (perforirana folija). Biljke u gajbama ostaju još 2-3 dana kako bi se navikle na intenzivno osvetljavanje, a zatim se odnose i postavljaju na veći međusobni razmak kako bi nesmetano nastavile svoj razvoj. Kod kalemljene paprike preporučuje se uklanjanje prvog, pa čak i drugog cveta kako bi biljka bila više vegetativna u početnom periodu rasta.

Iskalemljene biljke imaju brži porast korenovog sistema, bolje usvajanje hraniva, veću otpornost i visoku tolerantnost prema zemljišnim štetočinama i bolestima.

autor: Mr Anđelko Mišković, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
"Savremeni povrtar", Broj 17, str. 4-5
Izvor: revija "Savremeni povrtar"

Mini povrće - trend koji se naglo širi

Minijaturnim ili mini povrćem nazivaju se nestandardno sitni plodovi određenih vrsta, koji se često konzumiraju po principu «jedan plod - jedan zalogaj». Dobijaju se korišćenjem specijalnih sorti ili posebnim tehnološkim postupkom. Pre desetak godina tek u formi nagoveštaja, danas ova proizvodnja poprima oblik trenda, sa veoma izvesnom perspektivom.

Dugogodišnja težnja proizvodača povrća bila je dobijanje što većih prinosa, što krupnijih plodova, a time i bolje zarade. Uvođenjem novih tehnologija koje uključuju primenu visokoprinosnih sorti, obilno đubrenje i navodnjavanje, intenzivnu zaštitu, prinosi povrća su u poslednjih 10-15 godina izuzetno povećani. To je u mnogim zemljama dovelo do prekomeme ponude, samim tim i pada cena, tako da se neretko javlja jedna apsurdna situacija: maksimalna proizvodnja jedva obezbeđuje minimalni profit!? Stoga se počelo tražiti neko drugo rešenje, koje bi doprinelo većoj tržišnosti, a kao rezultat pojavio se jedan trend tzv. mini povrće, odnosno sorte koje obrazuju veoma sitne plodove.

Svakako da sorte, koje obrazuju sitne plodove ne mogu da imaju tako visoki potencijal rodnosti kao standardne komercijalne sorte, što znači da su prinosi kod njih znatno niži. U čemu je onda atraktivnost tih proizvoda, da li je to trenutna radoznalost potrošača, ili je u pitanju objektivni kvalitet. Prema objektivnim merilima (hemijski sastav), ali takođe i po osnovu gastronomskih osobina (aromatičnost, miris, ukus) minijaturno povrće prevazilazi standardne proizvode, a kod nekih vrsta (paradajz) mogućnost za čuvanje plodova je na temperaturi 15-20°C i do tri nedelje, znači znatno više nego standardnih proizvoda.

Imajući u vidu da je komercijalna proizvodnja mini povrća praktično na samom početku, razumljivo je da mnogi tehnološki postupci, počev od žetve pa do ubiranja, odnosno prerade, zahtevaju traženje odgovarajućeg rešenja. Tako se kod nekih vrsta, kao što je cvekla, primenjuje izrazito gusta setva, koja "sprečava" formiranje krupnog korena, kod mrkve ili kukuruza šećerca koriste se specijalno selekcionisane sorte, primenjuje se oskudnije đubrenje i navodnjavanje i sl. Poseban problem predstavlja primena mehanizacije i prerada minijaturnih plodova, s obzirom na to da postojeće mašine i uredaji prilagođeni određenim standardima.

Mini povrće je osmišljeno u Evropi, za razliku od mnogih inovacija u gajenju povrća, koje su potekle iz Amerike, začeci gajenja, ali i naglo širenje vezani su za Evropu. Zapravo, domovina mini povrća je Francuska (oblast Bretanje) gde je polovinom sedamdesetih godina (oko 1975) započela komercijalna proizvodnja. Počelo je tako što su se brali plodovi ili jestivi delovi u početnoj fazi formiranja, ali to nije bilo pravo rešenje, jer je recimo mlada mrkvica bila izuzetno ukusna, a mladi plod paprike bljutav. To je motivisalo agrotehničare i selekcionare da rešenja traže u primeni specifičnih agrotehničkih mera, odnosno stvaranju specijalnih sorti. Danas Francuska dominira u proizvodnji, ali i u izvozu mini povrća.

Holandske semenske kompanije brzo reagovale na ovu pojavu, u ponudi već imaju čitav niz mini sorti raznih vrsta, ali je ta zemlja i znača izvoznik tog povrća. Interesantan je primer Belgije, s impresivnim povećanjem prodaje od 10% svake godine. Najpre je krenulo korišćenje u otmenim restoranima gde se to smatralo kao «status luksuza», a danas je to opšte prihvaćeno u domaćinstvima. Ceo asortiman mini povrća potiče iz uvoza (Francuska, Južna Amerika, Izrael), ali zbog neočekivano velike potrošnje, postavilo se pitanje pokretanja domaće proizvodnje.

U našoj zemlji proizvodnja mini povrća do sada nije uveliko prihvaćena. Povremeno se u marketima i na pijacama u ponudi našao «chery-paradajz» i to je bito sve. Ove godine ima nagoveštaja zainteresovanosti nekih povrtara za gajenje tog povrća i realno je očekivati veću produkciju. Projekat koji se radi na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu «Proizvodnja i prerada mariniranog mini povrća» (nosilac je autor ovog priloga) već prve godine je opravdao ovakva istraživanja: eksperimentalna proizvodnja mini cvekle (marinirane), izazvala je veliko interesovanje potrošača i bukvalno za tren je rasprodata.

Da Ii je mini povrće kvalitetnije od standardnog ?

Cilj savremene intezivne proizvodnje povrća je, potpuno razumljivo, što veći profit. Naravno, to podrazumeva visoke prinose i plodove vizuelno atraktivne, koji će svojom bojom, oblikom, izgledom privući kupca. Logično da je osim evidentnih prednosti ovakva proizvodnja morala imati makar jednu «falinku», a to je lošija biološko - nutritivna vrednost, odnosno sadržaj biološki značajnih i aromatičnih materija, koje povrće čine slađim, ukusnijim, poželjnijim. Prilikom posete (2003. godine) naših istaknutih povrtara susednoj Mađarskoj, kod povrtara koji je među prvima prihvatio sistern gajenja povrća na kamenoj vuni zapazili smo jedan plastenik sa klasičnom proizvodnjom. Pitajući ga iz kojeg objekta on najradije bere paradajz, rekao je «svakako iz tog sa standardnom proizvodnjom, ukusniji je». Kakva su dosadašnja iskustva po osnovi gastronomskih osobina mini povrća?

Sitnoplodni paradajz (cherry ili koktel tip) izuzetne je arome i sladunjavog ukusa (visok sadržaj glukoze i fruktoze), a pristvo pigmenata likopena i karotena (antioksidansi) daju mu posebnu vrednost. U našim istraživanjima sa nekoliko sorti cherry paradajza (Cicigeria, Cherybell), zapazili smo da ubrani grozdovi (cvasti) sa poluzrelim plodovima, pri držanju na sobnoj temperaturi za tri nedelje su potpuno sazreli. Isto tako mogućnost čuvanja mini paradajza je znatno bolja, nego kod običnog paradajza.

U nekim zemljama (Nemačka) tržište je osvojila mini salata (sorta Romana i Little gem) čija je glavica veličine teniske loptice. Razlog je izuzetno nežna, fina konzistencija, manja izraženost centralnog lisnog nerva (što je kod standardnih sorti veoma prisutno), i ukus «koji ima šta da ponudi». Isto tako i kuhinjska priprema ove salate je veoma brza i jednostavna, što domaćice posebno cene.

Naše početno iskustvo sa mini cveklom je obećavajuće. S obzirom na to da nismo uspeli da obezbedimo odgovarajuću sortu (mini tip) eksperiment sa sortom Detroit, uz setvu sa različitom veličinom vegetacionog prostora je u potpunosti uspeo, tako da nam je uspelo da u jednoj varijanti dobijemo ono što je bio cilj: preko 90% prinosa činio je koren veličine 3,5-4,0 cm. Pri tome i visina prinosa je bila u potpunosti zadovoljavajuća, što ukazuje na izrazitu profitabilnost te proizvodnje.

Perspektiva širenja mini povrća

Nesporno je da je mini povrće definitivno obezbedilo primenu u mnogim restoranima, u aviosaobraćaju u nekim trgovačkim lancima. Ono što je posebno interesantno, osim što je najčešće ukusnije, jeste njegova atraktivnost, tako da izuzetno doprinosi atraktivnosti kod aranžiranja i serviranja jela. Dosadašnja iskustva pokazuju da je moguće zadovoljiti obe strane, i proizvodače kada je u pitanju profit i potrošače kada je reč o kvalitetu i ceni mini povrća. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je ovaj trend interesantan, ali isto tako i za domaćinstvo, okućnice i vikend-prostore. U svakom slučaju vredi pokušati.

autor: Prof. dr Mihal Đurovka
Izvor: revija "Savremeni povrtar"

Podsetnik za mart

Prvi posao pre setve ili sadnje je dezinfekcija zemljišta. Pored zemljišta, neophodno je dezinfikovati pribor i alat, koji se potapaju u rastvor masne sode ili plavog kamena (5%). Seme proizvedeno na vlastitom posedu pre setve treba dezinfnkovati fungicidima na bazi tirama. Polegle biljke ili one s hlorotičnim listićima počupati i ukloniti. Prazna mesta ili cela leja se temeljno oprskaju, tako da se natopi i površinsku sloj zemljišta.

U zavisnosti od mogućnosti i načina grejanja, poslovi u lejama i plastenicima se razlikuju takoreći od slučaja do slučaja.

Prvi posao pre setve ili sadnje je dezinfekcija zemljišta. Obavlja se svake druge godine, dok se kompost za tople leje, sandučiće i saksije dezinfikuje uvek posle pripreme, a pre setve. Brojne štetne insekte, parazite koji prouzrokuju poleganje i seme korova najefikasnije uništava vodena para. Međutim, uređaji su skupi, pa se zemljište najčešće zaliva rastvorom "cineba", "benomila" ili "previkura N", fungicida koji samo sprečavaju razvoj bolesti. Ako se tokom obrade otkriju žičari, rovci ili larve gundelja, preporučuje se rasturanje "galitiona G-5". Protiv podgrizajućih sovica preventivno se unose "tetaton granule". Korove, posebno u manjim plastenicima i lejama, najbolje je uklanjati ručno.

Pored zemljišta, neophodno je dezinfikovati pribor i alat, koji se potapaju u rastvor masne sode ili plavog kamena (5%). Drveni ramovi, sandučći i kolje ostave se nekoliko sati u rastvoru karboleuma (priprema se od 10-15 litara ovog sredstva i 100 litara vode). Na kraju se izvade i obavezno ostave nekoliko sati napolju, da se prosuše i da karboleum izvetri.

Seme proizvedeno na vlastitom posedu pre setve treba dezinfnkovati fungicidima na bazi tirama. Nasuprot tome, semenske kuće prodaju već zaštićeno seme.

U plastenicima koji se greju, rasad je već iznikao. Mlade biljke treba redovno pregledati, pa sve polegle ili one s hlorotičnim listićima počupati i ukloniti. Prazna mesta ili cela leja se temeljno oprskaju, tako da se natopi i površinsku sloj zemljišta. Koriste se "cineb","benomil", "benfungin", "previkur N".

autor: Svetlana Mujanović
Izvor: "Dobro jutro" revija za poljoprivredu i ljubitelje prirode