Malaksali jaganjci

Nedostatak vitamina E i selena izaziva malaksalost. Najčešće oboljeva podmladak kada se sjagnjene ovce hrane detelinom ili lucerkom. U područjima gde se bolest često javlja, ovcama bar u drugoj polovini bremenitosti u obrok treba stavljati selen.

Na mnogim ovčarskim farmama velike gubitke, uginuća i zakržljavanje preživelih grla izaziva nedostatak selena, odnosno tzv. bolest belih mišića. Istovremeno je povezana i s manjkom vitamina E, pa je teško utvrditi pravi uzrok oboljenja. Ugrožena su jagnjad od rođenja do trećeg meseca, najčešće od druge do četvrte nedelje, dok odrasle životinje retko obolevaju.

Posebno su osetljivi mladunci čije su majke tokom sjagnjenosti hranjene detelinom ili lucerkom, biljkama koje sadrže malo selena, a nekada ni u samom zemlji¬štu nema ovog elementa. Zapaženo je da đubriva sa više sumpora ometaju usvajanje selena na pašnjacima. Nedostatak vitamina E, međutim, manje zavisi od sastava zemljišta, a više od kvaliteta kabaste hrane. Na paši životinje uglavnom unose dovoljno ovog vitamina, dok silaža, stočna repa, repini rezanci, zrna žitarica i seno ne zadovoljavaju potrebe. Predugo čuvana hrana gubi čak 50 odsto vitamina E mesečno.

Prilikom transporta, dužeg pregona stada i sličnih napora brže se uočavaju znaci nedostatka selena i vitamina E. To su blaga ukočenost, otežano kretanje i stajanje, oštećenja srčanog i skeletnih mišića.

Jagnje teško ustaje, a dok stoji noge su raširene i lopatice isturene iznad kičme. Nakon nekoliko minuta dolazi do podrhtavanja mišića, gubi kontrolu i pada. Najosetljivije su prednje noge, zbog slabosti lopatičnog mišića, pa neka jagnjad ne mogu da se podignu i uglavnom leže na grudima. Slabo sisaju, naglo mršave i obično uginu. Ako ne postoji druga infekcija, telesna temperatura je normalna.

Prilikom oštećenja srca dolazi do iznenadnih uginuća. Zbog pramena na međurebarnim mišićima i dijafragmi, jagnje više diše stomačnom nego grudnom muskulaturom. Bolest prosečno traje 7-14 dana, a smrtnost dostiže 15 - 50 procenata. Mišići skeleta i srca su delimično ili potpuno žućkasti, srčani je prošaran i prugast, a na međurebarnim i mišićima nogu uočavaju se bele pruge.

Preventivno i tokom terapije daje se kombinacija vitamina E i selena. Terapija je uspešna kod jagnjaca starijih od 14 dana, a preventiva je najbolja za mlađe životinje. Posle davanja injekcija uglavnom se oporavljaju za tri do pet dana, počinju da stoje i hodaju bez pomoći. Tada im je neophodno mirno i udobno mesto, uz obavezno prihranjivanje.

U područjima gde se bolest često javlja, ovcama bar u drugoj polovini bremenitosti u obrok treba stavljati selen. Ipak, najbolje je da stalno dobijaju kvalitetne premikse. Inače, u svetu postoje odgovarajuće kapsule koje zadovoljavaju potrebe za ovim mikroelementom i gvožđem tokom jedne, čak i više godina.

autor: Mr Aleksandar Milovanović,
Naučni institut za veterinarstvo "Novi Sad"

Higijena smeštaja ovaca

Ovce koje u periodu hladnog vremena jako pokisnu, teško mogu sopstvenom toplotom zagrejati telo toliko da ispari voda koja se nakupila u runu. Ako se takva stanja ponavljaju, često dolazi do poremećaja u termoregulaciji, slabljenja imunološkog sistema i pojave bolesti.

Izbor rase za uzgoj, između ostalog, zavisi od geografsko-klimatskih karakteristika nekog kraja. Tako, na primer, kasno zrele primitivne ovce (pr. pramenka) dobro podnose i niske i visoke temperature vazduha, pa se uzgajaju na područjima gde plemenite rase ovaca teže mogu preživeti. Ovce poreklom iz toplih krajeva dobro podnose duga leta i suve blage zime, ali su jako osetljive u hladnim i vlažnim klimatskim područjima, jer imaju tanku kožu sa tankim slojem potkožnog tkiva.

Suprotno tome, rase ovaca odgajane u hladnim i vlažnim uslovima (pr. Engleske mesnate rase ovaca) imaju debelu kožu i debelo masno potkožno tkivo koje redukuje gubitak toplote, zbog čega mogu opstati u tim krajevima. Prema tome, nije moguće bilo koju rasu izabrati za uzgoj u nekom podneblju, zbog čega se pri izradi programa uzgoja ovaca u pojedinim zemljama uzima u obzir i ova činjenica.

UTICAJ VREMENSKIH PRILIKA. Jak i dugotrajan vetar nepovoljno utiče na većinu rasa ovaca. Po takvom vremenu ovce traže zaštićena mesta i pasu u smeru vetra. U toplim, suvim i vlažnim krajevima hladan vazduh koji struji s planina ovcama pruža povoljan osvežavajući učinak.

Pre jačih padavina i ostalih naglih promena vremena, ovce pokazuju nemir i pasu vrlo intenzivno. Ovce majke ubrzano se kreću prema štali, odnosno mestima gde boravi njihova jagnjad i gde se uznemireno čuju. Ostale ovce traže zaštićena mesta, a ako toga nema, razmak između jedinki u stadu se smanjuje, pri tom se stvaraju veće grupe u cilju zaštite od vremenskih neprilika, stoje nepomično pognutih glava sve dok nevreme ne prođe. Slabe kiše kratkog trajanja pri temperaturi vazduha 8-12°C podnose gotovo sve vrste ovaca. Jače pljuskove višestrukog ponavljanja dobro podnose ovce polugrube i grube vune, a najteže rase sa finom vunom. Ovce koje u periodu hladnog vremena jako pokisnu, teško mogu sopstvenom toplotom zagrejati telo toliko da ispari voda koja se nakupila u runu. Ako se takva stanja ponavljaju, često dolazi do poremećaja u termoregulaciji, slabljenja imunološkog sistema i pojave bolesti. Za razliku od navedenog, tokom vlažnog i toplog vremena nakupljena voda u vuni srazmerno brzo isparava, zbog čega može doći do određenih promena (oštećivanja) u kvalitetu vune. Zato pri izboru uzgoja ovaca sa finom vunom treba o tome voditi računa i zaštititi ih od uticaja nepovoljnog vremena (držanje u štali u periodu lošeg vremena, postavljanje nadstrešnica na pašnjacima).

Previše niske, kao i previsoke temperature vazduha mogu loše uticati na proizvodnju mleka. To se može negativno odraziti na telesni razvoj podmlatka, pa o tome treba voditi računa pri uzgoju jagnjadi. Zato je objekat za smeštaj i držanje ovaca važan preduslov za pravilan uzgoj, jer dobro izgrađen objekat omogućuje primereno zdravlje, očekivanu proizvodnu sposobnost i pravilnu organizaciju ovčarske proizvodnje. Osim toga, ako želimo intenzivnu i racionalnu proizvodnju, moramo izgraditi ovčarnik sa odgovarajućim tehničko-tehnološkim rešenjem, koje će osigurati primernu organizaciju rada uz što manji utrošak aktivnog ljudskog rada.

ŠTALE ZA OVCE. Štale za ovce mogu se graditi kao poluotvoreni ili potpuno zatvoreni objekti, što zavisi od načina držanja životinja. Naime, ovce se na većini porodičnih farmi drže razmerno kratko, odnosno tokom zime i za vreme jagnjenja. Držanje ovaca u štali tokom cele godine nije uobičajeno i sprovodi se samo na nekim seoskim gazdinstvima koja se bave tovom jagnjadi.

Teren za izgradnju ovčarnika treba da zadovolji sve zoohigijenske i sanitarno higijenske uslove, to znači da mora biti izgrađen na oceditom, suvom, po mogućstvu uzdignutom mestu. Pravilan položaj štale treba da bude u smeru istok-zapad, kako bi se na mestu koje je okrenuto prema jugu mogao organizovati prostor zaštićen od vetra, suv i sunčan za puštanje jagnjadi. Kod izgradnje ovčarnika takođe treba pripaziti da objekat bude što bliže mestu do kojeg se lako može dovesti potrebna hrana.

Štala za držanje ovaca može biti stariji objekat, koji već posle manjih rekonstrukcija može predstavljati idealan prostor za smeštaj ovaca. Pri tom treba imati u vidu da ovce vole suve i prozračne štale, jer je iz prethodno iznetog očito da je vlaga njihov najveći neprijatalj. Zato stare štale u kojima smo držali krave ili svinje nisu uvek najpogodnije za držanje ovaca i treba ih na odgovarajući način adaptirati (na primer povećanjem prozora, odnosno omogućavanjem boljih uslova provetravanja, zatim uklanjanjem mesta za vezivanje ili fiksnih pregrada – boksova kojima su prethodne životinje bile razdvojene).

Bez obzira da li se radi o izgradnji novog ili adaptaciji starog objekta, treba se u mestu boravka raspitati o uslovima koji moraju biti ispunjeni za smeštaj ovaca (opština, poljoprivredna savetodavna služba), jer svaka novogradnja ili adaptacija često sa sobom povlači pravne sporove sa upravnim telima.

U praksi gazdinstava nastoji se da objekti za ovce budu srazmerni broju životinja u uzgoju, pri čemu njihova dužina ne bi trebala biti manja od 10 metara, a obično iznosi 12 – 20 metara. Naime, površina štala mora biti dovoljno prostrana, jer se na malom prostoru ovce guraju, skaču na susedne jedinke i ozleđuju. Osim toga, pri takvim smeštajnim uslovima teško je održavati mikroklimatske prilike, koje mogu da budu uzrok različitih zdravstvenih poremećaja. Zato je držanje optimalnog broja životinja po jedinici površine (tabela), jedan od načina održavanja zoohigijenskih uslova u objektu na zadovoljavajućem nivou.

U našim uslovima držanja, najprikladniji građevinski materijal za izgradnju ovčarnika je šuplja cigla, drvo i beton, a osnovni delovi štale su temelj, zidovi, pod, plafon, krov, vrata i prozori.

Temelji štale su 80 –120 cm. Izgrađuju se od betona i imaju hidroizolacioni sloj radi sprečavanja prodora vode.

Zidovi se nastavljaju na hidroizolacioni sloj temelja i jedan su od glavnih činilaca toplotne zaštite. Najčešće se gradi od šuplje cigle, pri čemu unutrašnja strana treba biti izmalterisana i obrađena, kako bi se lakše održavalo čišćenje i dezinfekcija. Osim toga, treba voditi računa o odgovarajućoj izolaciji zidova radi sprečavanja znojenja i povećanja vlage u objektu.

U donjem delu zidovi trebaju imati pojačan termoizolacioni sloj, jer su ti delovi zidova (posebno ćoškovi) najizloženiji zimskom prodoru hladnoće. Prelaz zidova u pod treba da bude zaobljen, jer oštre ivice zadržavaju najviše nečistoće i pri tom ih je teško očistiti.

Određen broj uzgajivača ovaca može se odlučiti na jeftiniju varijantu izgradnje ovčarnika. U tom slučaju zidovi će se izgraditi od drveta sa odgovarajućom izolacijom između dasaka. Svakako da je vek trajanja takve štale mnogo kraći od zidanog objekta, ali je posebno pogodna za one ovčare čije životinje veći deo godine provode na otvorenom.

Montadejl ovca

Ove ovce su robustne, lako se jagnje i odgajaju trojke, dobre su mlečnosti. Ovnovi su atraktivni, teški 100 do 120, a ovce oko 90 kilograma. Imaju veoma kvalitetno meso. Glava i noge nisu obrasli vunom. Jagnjad su snažna i vitalna, pa je mala stopa smrtnosti.

Među brojnim rasama ovaca, a ima ih preko 400, postoje neke koje svojim karakteristikama prevazilaze uobičajene okvire. Naravno, one su retke autohtone, dobijene su ukrštanjem pre više decenija. Pažnju privlače zbog plodnosti, mlečnosti, mesnatosti, otpornosti, prirasta. Važni su majčinski i instikti krda, kvalitet vune, vansezonsko parenje, dok se najmanje gleda na spoljašnji izgled. Jedna od takvih rasa je i montadejl.

Ova američka pasmina nastala je pre 40 godina ukrštanjem domaće kolumbije i engleske čeviot (Cheviot) ovce. Zasluge za to pripadaju E. H. Mattingly, trgovcu jagnjetinom, koji je bio zaokupljen idejom o stvaranju idealnih ovaca. Još dok je bio početnik u poslu, došao je do saznanja da se profit i uspeh ostvaruju ako se na tržište iznese krupna i mesnata ovca bele glave. Zato je vodio računa o kvalitetu vune i mesa, prirastu, broju jagnjadi...

Prvo je ukrstio čeviot ovna i kolumbija ovcu, a zatim i obrnuto. Dobijenu jagnjad iz obe kombinacije opet je upario, a kasnije je selekcijom i melioracijom, odnosno poboljšanjem stečenih osobina, došao do željenih rezultata. Ali tek nakon devet godina. Ovi rezultati privukli su pažnju i ostalih odgajivača, pa su počeli da gledaju prirast i otpornost jagnjadi, plodnost ovnova, procenat masti i druge osobine. Međutim, pokazalo se da nijedna pasmina ne može da se poredi sa montadejl ovcom. Čak ni danas, iako su u proteklih 50 godina nastale mnoge rase.

Ove ovce su robustne, lako se jagnje i odgajaju trojke, dobre su mlečnosti. Ovnovi su atraktivni, teški 100 do 120, a ovce oko 90 kilograma. Imaju veoma kvalitetno meso. Glava i noge nisu obrasli vunom. Jagnjad su snažna i vitalna, pa je mala stopa smrtnosti.

Pogodne su za uzgoj na velikim, ali i malim farmama. Postoji i crna varijanta montadejla, ali je prednost data beloj, originalnoj boji rase.

Zbog izražene muskulature i opšteg izgleda, često se izlažu na raznim smotrama i izložbama. Pri tome ponekad dostižu i neverovatnu cenu od 500 do 10.000 dolara.

U Evropi, pa i kod nas postoje zapati ove rase. Evropljani je ne prihvataju pre svega zbog drugačijih shvatanja i postojećih standarda ovaca, posebno u Velikoj Britaniji i Francuskoj, koji su lideri u ovčarskoj proizvodnji. U našoj zemlji razlog za to je nepovoljna ekonomska situacija, pa se za sada, iako imamo odgovarajuće stručnjake, ne radi embrionalni transfer. A time bi bila jeftinija nabavka bilo koje rase.

autor: Vukašin Kankaraš

Kalifornijska crvena ovca

Vunu ove karakteristične mlade rase podjednako cene ručne prelje i tkači, a meso je neprevaziđeno u softanosti i delikatnom ukusu. Osim toga, novostvorena rasa kalifornijske crvene ovce je tihe, krotke naravi, karakterističnih boja, otporna na mnoge zdravstvene probleme i probleme u uzgoju, a takođe je dokazano da ima uspešnu reprodukciju tokom cele godine. Kalifornijska crvena ovca je laka za odgajanje.

Istorija kalifornijske crvene ovce počela je ranih sedamdesetih godina kada je dr. Glenn Spurlock (Davis, Kalifornija) započeo domaći projekat (bez saradnje sa UC Davis) ukrstivši tunišku i barbadorsku ovcu.

Prvi cilj dr. Spurlocka bioje da napravi razvijeniju rasu ovaca bez vune. Njegovi pokušaji da to ostvari su propali, ali je izvanredan hibrid ovce privukao pažnju Aime & Paulette Soulier of Winters, Kalifornija.

Velikim naporima i selektivnim odgojem, Souliers su polako povećali svoje stado i zainteresovali druge odgajivače ovaca, uključujući i Alice Gardner iz Dixona, Kalifornija. Njihovo dugogodišnje zajedničko odgajanje doprinelo je da se proširi obim programa, tako da danas postoji preko pedeset odgajivača širom SAD-a i 600 crvenih ovaca koje su upisane u registar kao kalifornijske crvene ovce.

Vunu ove karakteristične mlade rase podjednako cene ručne prelje i tkači, a meso je neprevaziđeno u softanosti i delikatnom ukusu. Osim toga, novostvorena rasa kalifornijske crvene ovce je tihe, krotke naravi, karakterističnih boja, otporna na mnoge zdravstvene probleme i probleme u uzgoju, a takođe je dokazano da ima uspešnu reprodukciju tokom cele godine.

Kako izgledaju

Kalifornijske crvene ovce su graciozne i svojom pojavom privlače pažnju. Naročito ovnovi mogu da budu upadljivi sa grivama od crvene dlake koja čini kontrast sa njihovom vunom bež boje ili boje ovsene kaše. Noge i glava su bez vune, pokrivene dlakom sa prelazima od zlatne do tamne boje cimeta. I ovce i ovnovi imaju odvažan, snažan izraz naglašen fino isklesanim njuškama. Njihove duge i neznatno viseće uši daju im izgled jelena koji su na oprezu ili stoje u stavu „mirno".

Prosečna težina srednje razvijenih ovaca je od 130-159 funti, a ovnova od 225-250 funti. lako su hitri i atlete, i ovnovi i ovce su poznati po svom krotkom, mirnom temperamentu i brzo reaguju na smirivanje.Oba pola su prirodno bez rogova.

Ovce su veoma strpljive ali ljubomorne majke koje instinktivno brinu o potrebama svojih mladunaca. Ovce su vezane za svoje jagnjiće i mogu, ukoliko je potrebno, da reaguju prilično zaštitnički. Jednogodišnje ovce najčešće ojagnje jedno jagnje, mada i blizanci nisu retki. Sazrevanjem i razvojem, ovce se sve češće blizne, a ponekad ojagnje i više jagnjadi za čiju ishranu uvek imaju dosta mleka. Stomak i oblast oko vimena su bez vune, tako da i najstidljiviji jagnjići mogu lako da sisaju.

Kada se ojagnje, mladi su boje rđe ili crvene boje cimeta. Kako se razvijaju, boja dlake koja se zadržava na nogama i glavi može da bude od zlatne do boje tamnog cimeta. Vuna koja izrasta na mladunčetu postaje bež ili boje ovsene kaše i u jakom je kontrastu sa glavom bez vune i ivicama koje su jakih boja. Ova transformacija se dešava kod 12-18 meseci starih jaganjaca ili ranije, u zavisnosti od striže.

Kalifornijska crvena ovca je laka za odgajanje. Hrani se balansiranom travom sa pašnjaka i / ili senom i ne zahteva teške žitarice da bi dostigla tržišnu težinu. U zavisnosti od regiona, vremenskih uslova i tipa tržišta za vunu, kalifornijske crvene ovce se obično strižu jednom godišnje, upravo pre jagnjenja. lako je rasa poreklom iz Kalifornije, one se veoma uspešno uzgajaju i na rančevima u oblastima sa ekstremno surovim klimatskim uslovima u Kanadi, Koloradu, Idahou i širom SAD-a.

Zašto treba razmisliti o gajenju kalifornijske crvene ovce

Poželjne osobine ove relativno mlade rase su:

VUNA je bež boje ili boje ovsene kaše sa dlakama koje se prelivaju od boje zlata do boje tamnog cimeta. Zbog nežne vune sa jedinstvenim vidnim sastavom dlaka različitih nijansi dosta je tražena kod ručnih prelja i tkača. Dužina vlakna je najčešće tri do šest inča i meri se u pedeset i šezdeset (Bradfordovom računicom-trideset mikro računica).

ODGOJ I JAGNJENJE BEZ PROBLEMA. Reproduktivne karakteristike kalifornijske crvene ovce su takođe povoljne. Ovnovi su veoma aktivni, čak i u vrelim letnjim mesecima. Mirna, krotka i posvećena majčinska priroda ovaca stvara veoma malo problema u jagnjenju ili u odgoju jagnjića. Zbog obilne količine mleka, jagnjići koji sisaju su veoma teški i dobijaju na težini čak i kad su ojagnjeni kao blizanci.

MESO kalifornijske crvene ovce je neprevaziđeno u softanosti i ukusu. Osim delikatnog ukusa, ima znatno manje masti nego meso uobičajenih rasa ovaca. Proizvodnja mesa visokog kvaliteta zajedno sa odgojom tokom čitave godine je dobitna kombinacija za svakog odgajivača ovaca, velikog ili malog.

autor:
Izvor: Poslovni magazin "Eurofarmer"