Imate prijatelje koji su vam zaista dragi i s kojima rado provodite vreme, ali samo kad... Samo kad ne bi imali neke osobine koje vas nerviraju. Jedan drug stalno čačka nos (bljak!), jedna drugarica večito kasni, drugoj stalno nešto smeta, treća najveći deo vremena misli o doterivanju i stalno kuka kako nema novca za još garderobe (a ima pet puta više odeće nego vi), četvrta... Shvatate već. Dobri su vam prijatelji, ali mogli bi i bolji da budu.

Svako se nekad oseća ovako i to nije problem. Problem je ako se tako osećate stalno - i ako od svojih prijatelja uporno zahtevate da se promene. Ne čini vam se da je to pogrešno, jer, recimo, devojka koja kasni stvarno bi svima, ne samo vama, učinila uslugu kada bi počela da dolazi na vreme. Za onu koja kuka što nema dovoljno odeće stvarno bi bilo korisno da obrati pažnju na još nešto u životu, i tako redom.

Problem s ovakvim rezonom jeste što na kraju ostanete bez prijatelja. Da, tačno je da vaši prijatelji imaju mana - ali imate ih i vi. Neki njihovi postupci vas nerviraju, ali sasvim sigurno i neki vaši postupci nerviraju njih. Prijateljstvo se, dobrim delom, sastoji baš od kompromisa i prihvatanja drugih onakvih kakvi jesu, ne onakvih kakvi vi mislite da bi trebalo da budu. Ipak, zbog tih njihovih (dobro, i vaših) mana nekad izbiju svađe! Pa šta? I to je deo prijateljstva. Zamislite koliko bi vam dosadno bilo da se stalno baš u svemu slažete, bilo bi to kao da se družite sa sopstvenim kopijama.

Sad, ako su vaši prijatelji takvi da vas stalno zanemaruju, rastužuju, ako ste s njima stalno nesrećni i osećate se usamljeno čak i kad su oko vas, onda to nije pravo prijateljstvo i najbolje bi vam bilo da te ljude što pre zaboravite. Međutim, ako se ne radi o tome, nego vi od svih oko sebe zahtevate da budu savršeni, setite se da biste za druženje sa savršenim ljudima najpre savršeni morali da budete vi. A da li stvarno verujete da nemate ama baš nijednu manu?